Dnevnik ribolova

Dok redove ove polako pišem, na trenutak jedan prestajem da dišem.
Pokušavam čuti tu nestvarnu tišinu, osetiti na koži zore svežinu.

Jutarnje Sunce rasteruje carstvo noći, da prikaže dan koji uskoro će doći.
Na obali tiho savija se topola, a mirisi vrba rasterećuju me svakoga bola.

Pored mene graciozno plovi labudova pet, dok galebovi beli nadleću ovaj skriveni svet.
U vrh štapa sedim i gledam, vodenoj bajci rado se predam.

Trenutak misli prekide raub bucova jakog, na površini razjuri on kedera svakog.
Nakon toga nastavlja se mir, riba nestade u duboki vir.

A kad Košava sa Karpata duvati počne i talasi krenu zapljuskivati moje stranice bočne,
Uvek pitanje sebi želim dati, samo Dunav ispod mene može to da shvati.

Ooooo vi Dunavski vali, šta ste danas meni dali?
Da li smuđa ili soma, možda ću šarana nositi doma..

Bude li pak riba ispod mere,
U Dunav i dalje imaću vere.

Jer svaki ovaj stih ja dobro sam probro, ko nema Dunav i more je dobro...

Bistro!