Sve boje Niksica

Есеј о културно туристичком филму „Све боје Никшића“.

„Путовања су културна панорама“, истакла је Исидора Секулић у свом чувеном есеју „О култури“. Аутор, Драгиша Јестротић нас кроз мозаик културних панорама води као кроз неку чудесну драму у којој се преплићу разни људи и њихова култура, религија, језици, обичаји, умјетности и гастрономије. У овом аутентичном путопису – који заиста јесте „Без граница“, а који је ништа друго до „Божанствена комедија“, слави се и прославља превасходно сам живот, и сва искуства која он собом садржи.

Позната је чињеница да се кроз путовања шире хоризонти и схватања путника, па самим тим путовања оплемењују човјека. Чини се да је то управо оно што нам је најпотребније у данашњем времену отуђења и сужених умова. У времену – без времена, када више немамо времена ни за себе, ни за своју породицу ни пријатеље. Зато нам је туризам драгоцјен.

Аутор нам у овом филму открива управо ту тајну времена, и оно што је испред нас, али га ми не познајемо јер не путујемо, или не путујемо довољно. (Не путујемо довољно ни по свијету, како ни унутар нас самих.) Та тајна времена која представља „чудо свакодневнице“, или чудо свакодневног живота чини да нам оавј путопис буде истовремено изненађујући, али и присан, далек али и близак, нов али „одувијек познат“.

У преплитању чаробних кадрова, који док компонују пејзаж и ликове, непогрешиво хватају боје и свјетлост, и кроз сваку епизоду која наизглед почиње насумично (као што почиње и свака права авантура), ауторов лирско надахнути наратив и пријатно баршунасти глас, стварају флуид који све те разноврсне мотиве и догађаје повезује у једну јасну и смислену причу, која крије дубљи смисао, а који се може „ишчитавати“ поновним и поновним гледањем и враћањем филму.

У мору академаца са једне стране, и у мору недовољно образованих са друге стране, најтеже је имати узвишени академски стил и израз, а опет бити непосредно јасан свима. Чак и онда када гледамо филм о свом рођеном граду, увијек нешто ново научимо и изненадимо се наново откривеним детаљима, или неком „сакривеном“ пикантеријом.

Неријетко ауторови путописи знају да учине да нам због превише импресија, глава постане као буктиња, и онда као ехо испред наших духовних очију почну да се ређају слике и призори вишег реда и дубљег смисла. А то је Оно загонетно унутрашње које нас подсвјесно нагони да се једном граду враћамо опет и изнова, иако знамо да на свијету постоји много већих и љепших градова од нашег.

Миљан Мијушковић, Београд 24. 02. 2024.