Ko udara tako pozno (Sveti Sava) - Danica Crnogorcevic i Zorica Vuceljic

Ko udara tako pozno u dubini noćnog mira
na kapiji zatvorenoj svetogorskog manastira?
"Već je prošlo tavno veče, i nema se ponoć hvata,
sedi oci, kaluđeri, otvor'te mi teška vrata.
Svetlosti mi duša hoće, a odmora slabe noge,
klonulo je moje telo, umorne su moje noge -
al' je krepka volja moja, što me noćas vama vodi,
da posvetim život rodu, otadžbini i slobodi.
Prezreo sam carske dvore, carsku krunu i porfiru,
i sad, evo, svetlost tražim u skromnome manastiru.
Otvor'te mi, časni oci, manastirska teška vrata,
i primite carskog sina ko najmlađeg svoga brata."

Zaškripaše teška vrata, a nad njima sova prhnu
i s kreštanjem razvi krila i skloni se u noć crnu.
A na pragu hrama svetog, gde se Božje ime slavi,
sa buktinjom upaljenom, nastojnik se Otac javi.
On buktinju gore diže, iznad svoje glave svete,
i ugleda, čudeći se, bezazleno boso dete.
Visoko mu bledo čelo, pomršene guste vlasi,
ali čelo uzvišeno Božanstvena mudrost krasi.
Za ruku ga starac uze, poljubi mu bledo čelo,
a kroz suze prošaputa: "Primamo te, milo čedo."

Vekovi su prohujali od čudesne one noći,
vekovi su prohujali i mnogi će jošte proći
al' to dete jošte živi, jer njegova živi slava,
jer to dete beše Rastko, sin Nemanjin, Sveti Sava
JER TO DETE BEŠE RASTKO, SIN NEMANJIN SVETI SAVA!