| Radovan 3 | da li znate šta se zaista dešavalo na predstavi ?

Зоран Радмиловић (Зајечар, 11. мај 1933 — Београд, 21. јул 1985) био је српски и југословенски филмски, телевизијски и позоришни глумац, који је одиграо неке од најупечатљивијих улога у историји југословенске кинематографије. Његова најпознатија улога била је у позоришној представи Радован III, по којој је добио титулу Краља хумора и импровизације.

Рођен је 11. маја 1933. године, од оца Момчила, судије и мајке Љубице, домаћице, у Зајечару. Деда по оцу, Рихард Ланг, био је Немац, архитекта. Оженивши се Зорановом бабом Стевком, прешао је у православље и узео име Радмило. Одатле потиче породично презиме Радмиловић.

По очевој жељи, уписао је Правни факултет у Београду и после две године га напушта. Потом је студирао на Архитектонском факултету, који такође напушта, а убрзо уписује Филолошки факултет, одсек енглески језик. Упоредо је опробао глумачке могућношћу у КУД „Иво Лола Рибар“. Тада одлучује да напусти студије енглеског језика и посвећује се глуми. На наговор главне глумице, која му је била симпатија и са којом је био партнер у културно-уметничком друштву, уписује и поступно апсолвира глуму на Академији за позориште, филм, радио и телевизију, те започиње каријеру у Београдском драмском позоришту (1962—1968), у коме је првобитно наступао у мање значајним представама. Дипломирао је 1963. године по повратку из војске.

Године 1964, због одустајања Љубе Тадића, Радмиловић добија насловну улогу представи „Краљ Иби“ (на сцени Атељеа 212). Током настајања представе, његова глумачка надареност довела је до тријумфа импровизације (велики успех остварује и на гостовањима у Паризу, Москви, Њујорку, Венецији и др.). Касније ће „своју сцену“ поново представљати (заједно с каснијим Радованом III Душана Ковачевића) две деценије.

Иако је остварио низ успелих улога у позоришту (стални је члан Атељеа 212 од 1968. године до смрти), на филму и телевизији све су оне остале у сенци „улоге живота“ у „Краљу Ибију“ (чак и кад се ради о бриљантном остварењу — улози Молијера у истоименом комаду М. А. Булгакова, за коју је награђен Октобарском наградом Града Београда).

На филму је дебитовао 1962. године („Чудна девојка”, Јована Живановића) и одиграо око двадесет улога. Главне је остварио у филмовима „Глинени голуб” (Т. Јанић, 1966), „Рам за слику моје драге” (Мирза Идризовић, 1968), „Поглед у ноћ” (Н. Стојановић, 1968), „Павиљон 6” (Л. Пинтилије, 1978), „Срећна породица” (Гордан Михић, 1980).

Своју последњу, 299. представу, „Радован III” је одржао 9. јуна 1985. године, уз велике болове, али опет, уз његову велику жељу, представа је одржана до краја. Само три дана касније пребачен је у болницу, из које се није вратио. Преминуо је 21. јула 1985. године у 53. години живота, на Првој хируршкој клиници у Београду, од проблема са дигестивним трактом.[1] Кремиран је, а његова урна се налази у Алеји заслужних грађана на Новом гробљу у Београду.

Био је ожењен глумицом Дином Рутић (1943—2019). Усвојили су ћерку, девојчицу Ану рођену у Пећи и много су је волели. Зоран је Ану обожавао.[тражи се извор] Инспирисана њиме, његова усвојена кћи Ана Радмиловић (1974—2017) је написала две књиге — „Залажем се за лаж“ (2009) и „Кад је свет имао бркове“ (2011).[2]

О њему је 2021. године снимљен филм „Глумчина”.[3]