"Приче из незаборава" - Мати Теодора, игуманија манастира Велуће

„Приче из незаборава" - Игуманија манастира Велуће монахиња Теодора

На десетак километара удаљености југоисточно од Трстеника, налази се манастирски комплекс Велуће, са црквом посвећеном Ваведењу Пресвете Богородице. У народном предању је био познат и као Сребрница, именован по називу речице који протиче поред манастира. Од вајкада је повољан географски положај овог краја утицао на развој и структуру насеља, тако да се континуитет насељавања може пратити од неолита до савременог доба. У средњем веку је простор Велуће са околином био део Жупе Расина, која је заједно са Ибром, Топлицом и Рекама била управна област Стефана Немање, пре него је постао велики жупан и личност која је у историјском и духовном смислу окупила српски народ. У оквиру српске средњовековне уметности посебно место припада њеној познијој етапи коју историографија смешта на територију слива трију Морава. То је простор на коме су биле обједињене средишње српске области које су чиниле језгро нове државне целине настале по распаду Српског Царства 1371. године, а којима су до 1459. године управљале династије Лазаревића и Бранковића. Период краја 14. и већег дела 15. века обележен је честим немирима изазваним прерасподелом политичке моћи на европском југу и постепеним освајањима Османских султана. Упркос ратном вихору и сталним искушењима кнез Лазар, деспот Стефан и деспот Ђурђе успели су да промишљеном владавином створе земљу која је у политичком, привредном и културном погледу сматрана најснажнијом државом Балкана. Управо њиховом времену, таласи избеглица, монаха и учених људи са хришћанског истока, са југа Европе и значајних византијских центара дају сасвим особен печат. Непосредни одјеци тих културних прожимања очити су у различитим сегментима уметности, а посебно у градитељству, насталом у споју домаћих, светогорских и престоничких традиција, појмовно најчешће означавани као Моравска школа. У време кнеза Лазара Хребељановића шира околина манастира Велуће поново има значајну улогу што и потврђују манастири задужбине као што је Дренча, Љубостиња и Руденица. Када помињемо манастир Велуће веома је интересанта и важна његова историја у време након Косовске битке када Моравском Србијом управљају књегиња Милица и њени синови Стефан и Вук. Сукоб њих двојице одредио је делом и пут Србије, а свакако највише утицао на деспота Стефана да напише „Слово љубве". Иако је када причамо о историји манастира реч о поликтиторији средњовековних велможа како рече мати Теодора, неки историчари уметности у времену градње манастира, начину осликавања фресака, и политичким догађајима у деспотовини до 1410. године виде могућност да су и утицајни чланови дома Лазаревић као што је сам Вук имали великог удела у градњи манастира те се с тога и њихове фреске налазе на зиду манастира. Пропаст српске средњовековне државе под Османску власт утицао је и на одлазак српског народа са простора околине манастира Велуће што је довело и до тога да светиња запусти и доживи одређена оштећења. Њен значај код преосталог живља никада није избледео и у тренутку када је кнез Милош након устанака био одређен од народа и Порте да предводи српски народ креће и обнова светиње, која није прекидана ни у време светских ратова и послератних тешких година комунизма. Највише захваљујући монаштву, свештенству и верном народу који је благодарећи Богу обнову и чување светиње носио на својим плећима као потребу да се одуже свим својим славним прецима. О свему овоме и о животу манастира данас, о чињеници да се деца са радошћу окупљају и играју у манастирској порти разговарали смо са игуманијом манастира Велуће, монахињом Теодором.


#твхрам #спц #причеизнезаборава #игуманија #матитеодора #манастирвелуће