VRATIJA SE KUĆI BARBA Josip Bašić

VRATIJA SE KUĆI BARBA

Na obali sidi, barba lulu puši more gleda.
Do otoka pogled seže, mislima je u tuđini.
Još ga nešto tamo veže.

Svi dugi dani u snigu i ledu,
duga žudnja za ognjištem dragim,
sve je sada i zauvik prošlo,
za ribu lovit vrime je došlo.

Koliko je suza prolil, kad su gradu tili minjat ime.
Koliko li sriće i vire, kad je niklo naše mlado sime.
Pisma činila ga sritnim.

Svi su znali i svugdi se čulo,
krenila mladost tresa se grad.
Odzvanja je Mandroć, riva i mulo,
113. čuda stvarala tad.

Sićanja u njemu žive na to vrime mladih dana.
Još i danas čuva stvari stare kuće, malog stana.
Sve za Mandroć njega veže.

Oni dani ljubavi mlade,
mala barka i pogled na more,
tihe noći bez brige i straha,
galebovi u svitanje zore.

Napunija sad je barba šezdesetak lipih lita,
pa uživa jugo, buru, zalaz sunca,čistu zoru.
On se opet divi moru.

Pa nek ti je sritno sad barba Ive
i nek ti je mirno to more sinje.
Feta kruva i slana srdela
još su bolji od svake tuđine.