Moja mala Turkinja - priča 13/21

PRIČE MOJIH MLADOSTI 13/21
Moja mala Turkinja

Tekst: Perica Jokić
Muzika: Vujica Jokić Riči
Interpretacija: Miodrag Stošić

Realizacija: oktobar-decembar 2020.

MOJA MALA TURKINJA

Bojala se da ostane sa mom u zatvorenom prostoru.

Dolazila je u video klub, gdje sam radio za studentski džeparac, i u moru noviteta sedme umjetnosti, iznajmljivala isključivo turske filmove. Nije hajala čak ni za “Šindlerovu listu”, aktuelnog Oskarovca za koji se tražila kopija više.

Moja mala Turkinja se dosta brzo odomaćila i ostajala do fajronta, a onda bismo skupa niz tri tamne ulice. Kladim se da ni ona, kao i ja, nije znala da li smo u šemi ili ne.

U jednoj takvoj korelaciji, i da smo tražili odgovor jedno od drugog, sigurno ga ne bismo našli. Mogli smo jedino da osluškujemo puls zajedničkih špijuna i od njih nešto saznamo. Ali, izgleda da nijesmo bili radoznali pa smo nastavili da ne znamo šta hoćemo i da li uopšte nešto hoćemo.

Ona me je hladnokrvno i bez pogovora pratila u stopu iako bih često i samog sebe iznenadio dokle sam stizao. Uglavnom bi završili na zapadnoj strani manastira, u brdu gdje su polagane mošti manastirskih igumana.
Moja mala Turkinja nije zazirala od mjesta, a ja sam se krsta još manje plašio. Tu bih na trenutke znao šta hoću, a ona mi je nesebično pomagala da je lakše okrenem na leđa. Ko zna o čemu bismo tada pričali, ali znam da priče ne bi pratile ono što smo radili. Te dvije nepoznate, činjenje i pričanje, isticao je njen sveprisutni smijeh koji mi nikad nije omogućavao dovoljno ozbiljnosti da završim započeto. Tada bih i sam stupao u smijeh i sve bi ispadalo komično, samo bi rvanje bilo ozbiljno, da ne kažem dramatično.

Prazan stan, iznajmljen na jedno veče, tretirao nas je kao par majmuna u kavezu. Kad smo prešpartali i optrčali sve duže putanje i dijagonale, našli smo se dovoljno blizu da odmah pređemo na veći nivo pravljenja gluposti.
Nije čekala da mi veže ruke na leđima, a onda se nespretno okliznula i upala u kovčeg koji se automatski zatvarao.

Naravno, vezan nijesam mogao da je oslobodim i samo je uzalud trošila glasne žice dozivajući u pomoć.

Sprat ispod našao se u plamenu i posvuda su se čuli vatrogasci. Ko zna kakvom protivpožarnom strategijom su u jednom trenutku upali i kod nas.
Odmah su me evakuisali. Za divno čudo, nijesu me pitali zašto sam vezan, a ja sam sugerisao da ponesu i kovčeg.

Kad sam nedugo zatim primijetio da gledanost turskih filmova opada, tražeći razlog za takvo stanje istočne kinematografije, ukapirao sam da je svemu kriva moja mala Turkinja koja se nikako nije pojavljivala.
Iza zgrade na smetlištu ležao je pogrešan kovčeg. Šta se 15 dana nakon požara desilo sa pravim kovčegom, nijesam smio ni da pitam.
Od tada sam u videoteci, umjesto turskih, držao isključivo indijske filmove.

Epilog
U jednoj sceni čuvenog majstora iluzije, u pozadini, primijećen je onaj isti kovčeg. Jasno da je za njen nestanak odgovoran lično gospodin Koperfild.

(Perica Jokić)