МОЈА ПРВА ЛИТУРГИЈА НА ПАРОХИЈИ ЗАВИДОВИЋКОЈ, храм Св. Саве у Завидовићима, јануар / 2000.г.

ЛИЈЕПА И ДРАГА УСПОМЕНА
По одлуци и благослову блаженопочившег митрополита дабро - босанског Николаја Мрђе, прије 25 година сам добио парохију у Завидовићима. Супруга Милева и ја, врло млади (права дјеца ) преузели смо озбиљну и одговорну улогу и дужност у овом граду али и шире, на територији коју покривају бивше четири парохије - завидовићка, жепачка, возућка и хршка. Бог нам је био помоћник, а ми нисмо одустајали. Народа мало, обавеза пуно, сиромашни али срећни кренули смо да градимо своју будућност.
Иако веома сиромашна, ова парохија ми је изгледала као најбоља парохија на свијету. Повјерење које сам добио у окриљу Цркве схватио сам озбиљно и кренуо да градим и обнављам храмове и манастире, истовремено окупљајући, свуда по свијету расељени народ који је некада живио на овим парохијама. Истовремено смо градили двије породице, СВОЈУ - коју смо обогатили за три предивне кћерке, и НАШУ (парохију као заједницу и велику породицу) коју смо обогатили мноштвом вјерника који су се вратили родном крају и својој Цркви, или су се бар удружили са нама и створили нераскидиву везу која живи и траје до данас, иако они живе далеко од родног краја.
Све што смо постигли, а има доста тога, постигли смо заједно, добри људи, моји парохијани, пријатељи и ми као свештеничка породица.
Није било лако, али кад би требало, били би спремни да поново кренемо испочетка истом стазом, са истим људима ка истом циљу.
Захвалан Богу и народу, протојереј - ставрофор Зоран Живковић