Очајна мајка тражи само посао и дом за своју децу — а њена храброст покреће земљопоседника.

Опис приче: „Не тражим милостињу, већ само посао и место за своју децу", рекла је мајка која је дирнула земљопоседника.
Ова дирљива прича прати сусрет две сломљене душе које проналазе нови почетак кроз међусобно разумевање и саосећање. На једној страни имамо Богдана Петровића, богатог земљопоседника који је пре осам година изгубио супругу Милицу и седмогодишњег сина Милоша у епидемији, и од тада живи у огорчености и усамљености. На другој страни је Јелена Ковач, удовица и бивша учитељица, која са своје троје мале деце – близанцима Аном и Марком и најмлађим Луком – тражи нови почетак након што је рат уништио њихово село Јасеново и одузео живот њеном мужу Стефану.
У првом делу, Богдан на путу према свом имању проналази Јелену и њену децу како седе у прашини. Уместо да моли за милостињу, Јелена с достојанством тражи само посао и место за своју децу. Иако невољно, Богдан им пружа привремени смештај и рад у кухињи, изненађен дисциплином деце и Јеленином одлучношћу.
У другом делу откривамо више о Јелениној прошлости – како је била учитељица у селу пре рата, и како се нашла на Богдановом имању након неуспешног покушаја да се снађе у граду. Богдан почиње да примећује њен рад и васпитање деце из даљине. Кључни тренутак долази када Јелена спасава живот сину локалног ковача користећи традиционална знања о лековитом биљу наслеђена од своје баке, чиме стиче поштовање целог имања, укључујући и Богдана.
У трећем делу, како се ближи крај сезоне жетве, Богдан се суочава с могућношћу да Јелена и њена деца морају отићи. Уместо тога, он предлаже изградњу школе на имању где би Јелена подучавала своју и децу радника, враћајући се свом позиву. Током прославе жетве, Богдан изненађује све када позива Јелену на плес, а касније те вечери, седећи под звездама, они признају да су заједно пронашли нешто што ниједно није очекивало да ће поново наћи – осећај дома и породице.
Ова прича истражује теме губитка, опоравка и неочекиваних нових почетака. Показује како доброта и достојанство могу пробудити скривену људскост чак и у најтврђим срцима, и како понекад највеће благо није у материјалном богатству, већ у способности да поново пронађемо дом и повезаност с другима, чак и након најтежих губитака.