HRONIKA SBIZS 479: Lički Osredci – ljubav prema Lici jača od svih nedostataka

U selu Lički Osredci, smeštenom neposredno uz samu granicu Republike Hrvatske sa Bosnom i Hercegovinom, ljudi i života neuporedivo je manje nego pre 30 godina. Ipak, malobrojni Srbi koji su se vratili u ovo ličko selo kažu da je ljubav prema Lici veća od svih nedostataka sa kojima se ovi krajevi i danas suočavaju.

U jugoistočnom delu Like, na četrdesetak kilometara od opštine Gračac, kojoj administrativno pripada, nalazi se selo Lički Osredci. Mesto u kojem je danas gotovo nemoguće zamisliti život kakvim se ovde živelo pre manje od jednog veka, ali ne po uslovima i borbi za opstanak, već po broju ljudi, kojih je neuporedivo manje nego ikada.

Prema podacima popisa stanovništva iz 1961. godine, u Osredcima je živelo nešto više od 300 stanovnika. Do 1991. godine taj broj se sveo na oko 200, dok ih je danas jedva tridesetak, i to uglavnom starije životne dobi. Uprkos negativnoj statistici, Osredcima su se vratili oni koji su, nakon svih životnih putešestvija i selidbi, odlučili da obnove porodična imanja i ožive predačka ognjišta, svako onako kako je najbolje znao.

Milan Radaković danas je porodičan čovek, otac četvoro dece koji su ujedno i najmlađi stanovnici Osredaka. Zanatlija i poljoprivrednik, jedan je od pripadnika mlađe generacije čiju je mladost u Lici rat prekinuo, ali je srce vuklo i ponovo dovelo baš tamo gde je ponikao.

– Život u Osredcima nekada i sada prilično je sličan ako gledamo način života ovdašnjih ljudi, ali je najveća razlika u broju stanovnika, koji je danas neuporedivo manji nego pre rata. Oni koji su bili zaposleni poslom su gravitirali ka Srbu, dok su se u selu svi bavili poljoprivredom i stočarstvom. Danas je među stalnim stanovnicima Osredaka svega troje ili četvoro ljudi mlađih od 50, odnosno 60 godina, tako da su osnovne delatnosti ostale iste kao nekada – pojašnjava Milan, koji se među prvima, kao mlad momak, sa bakom vratio u selo na tada porušeno imanje.

– Bilo je to još krajem 1999. ili početkom 2000. godine. Baka i ja smo došli prvi, a posle nas su se vratili i moji roditelji. Nije bilo lako, trebalo je sve obnavljati, ponovo kretati od nule. Ekonomska situacija bila je teška, a nije bilo mnogo mogućnosti da se ovde pokrene posao. U jednom periodu otišao sam u inostranstvo, radio po Evropi, stigao čak do Afričkog i Severnoameričkog kontinenta. Čim sam se malo finansijski stabilizovao, opet sam se vratio kući, u Liku, i odlučio da ovde ostanem. Ovde sam se oženio, stvorio porodicu, dobio četvoro dece i ovde imam sve što mi treba u životu – kaže Milan, dodajući da ga nostalgija za rodnim krajem nikada nije napuštala.

– Kulturološke razlike između mesta u kojima sam živeo i ovog našeg kraja za mene su bile jedan od presudnih razloga da se vratim. Kažu da ljudi žive jezik i kulturu na koju su navikli, da su stranci svuda gde to nije deo njihovog identiteta, i ja sam to osetio. Ne samo u stranim zemljama, već i tokom izbegličkih dana. Način života na koji si navikao, osećaj sigurnosti i slobode koji ti pruža tvoje mesto, kuća i tvoj komad zemlje, ne mogu se porediti sa bilo kakvim materijalnim ostvarenjima – odlučan je Milan.

Detinjstvo bez vršnjaka u selu, ali uz porodicu i prirodu

U Osredcima odrasta četvoro Milanove dece, najstariji sin ima 19 godina, a najmlađa ćerkica tek tri meseca. U periodu njegovog detinjstva u Osredcima je postojala područna škola do četvrtog razreda, a u selu je bilo oko dvadesetak njegovih vršnjaka. Danas Milanova deca školske dane provode u Srbu, Gračacu ili Gospiću, dok su u selu braća i sestre jedni drugima jedino društvo.