Partizan - Velež 6:1 [10.05.1989.] Kup - finale

Kup Jugoslavije 1988/89., Finale
Partizan - Velež Mostar 6:1 (2:0)
Stadion: JNA. Gledalaca: 40.000
Strelci: 1:0 Vučićević 30' (penal) 2:0 Vučićević 34' 3:0 Milojević 51' 4:0 Vokri 55' 5:0 Vermezović 59' 5:1 Repak 66' 6:1 Batrović 78'

PARTIZAN: Omerović, Sredojević, Miodrag Bajović, Vermezović, Petrić, Brnović, Spasić, Milojević (66' Župić), Šćepović, Vokri, Vučićević (72' Batrović)

VELEŽ: Petranović, Hadžiabdić, Šišić (73' Gosto), Barbarić, Đurasović, Rahimić, Repak, Jedvaj (69' Čerkić), P. Jurić, Karabeg, Tuce

***

Finale koje je vredelo čekati

U finalu je „crno-bele“ čekao mostarski Velež, koji je samo tri sezone ranije u sred Beograda penalima eliminisao Partizan iz istog takmičenja. I ne samo to, u toj deceniji Velež je dva puta osvajao kup, u sezonama 1980/81 (Velež – Željezničar 3-2) i 1985/86 (Velež – Dinamo 3-1).

Međutim, bez obzira na sve otežavajuće okolnosti – očajnu sezonu Partizana, tek završenu borbu za prevlast u klupskom rukovodstvu, renome Veleža, promenljivost Partizanove forme…atmosfera pobede i istorijskog uspeha se osećala na ulicama grada od jutra. Apsolutno svi navijači Partizana imali su osećaj da je upravo taj 10.maj 1989. dan kada će jedna generacija Partizana ući u istoriju i najzad osvojiti Kup Jugoslavije, po peti put, a prvi put posle 1957.godine i epskog finala protiv beogradskog Radničkog. Ali ni oni najoptimističniji nisu očekivali takvu rapsodiju u finalu, kakva je usledila nešto kasnije.

Na Stadionu JNA bilo je oko 35.000 gledalaca, uz krcatu južnu tribinu i atmosferu kakva godinama nije viđena. Ogromni barjaci, dimne bombe, hiljade malih zastavica PFC…I na severu je bilo par hiljada navijača Veleža, čije je prisustvo upotpunilo značaj finala. A na terenu, momci u crno-belim dresovima, predvođeni legendarnim Mocom Vukotićem sa klupe, kao da su rešili da svu frustraciju svih dotadašnjih generacija Partizana od 1957. pa sve do tog dana, iskale na protivnicima iz Mostara. Na semaforu su se pojavila prezimena prvih jedanaest – Omerović, Sredojević, Miodrag Bajović, Vermezović, Petrić, Spasić, Dragoljub Brnović, Milojević, Šćepović, Vokri i Vučićević. Dva sata kasnije, uz Župića i Batrovića koji su ušli sa klupe, ovi momci su se upisali u istoriju kluba.

Već do poluvremena bilo je 2-0, golovima Nebojše Vučićevića (prvi sa penala). Posle trinaest minuta u drugom delu već je bilo 5-0, golovima Milojevića, Vokrija i Vermezovića! Partizanovi igrači su leteli po terenu, učinili su da se raspadnu sve linije Veležove ekipe, Brnović je harao po levoj strani, Milojević po desnoj, Vučićević je igrao utakmicu života, pa je bilo samo pitanje ko će se upisati u strelce. Velež smanjuje na 5-1 da bi Zoran Batrović sa klupe ušao u igru i na kraju postavio konačnih 6-1, što je značilo peti osvojeni Kup Jugoslavije za Partizan, prekid posta od 32 godine i treći najubedljiviji rezultat u finalu do tada!

Prugasti Adidas dresovi su završili u rukama egzaltiranih navijača, pa je pehar predat igračima Partizana obučenim u YASSA opremu, namenjenu mlađim kategorijama. Jedna sumorna sezona ipak je završena na lep način. Iako smo početkom sezone potajno snivali snove o završnici Kupa UEFA, uvereni u kvalitet ekipe i Jusufijev model igre, realnost nam je donela turobne momente pa je ovakav trijumf u finalu bio nešto što je zalečilo sve rane.

Finale Kupa Jugoslavije između Partizana i Veleža je po svom kvalitetu apsolutno među prva tri finala u višedecenijskoj istoriji ovog takmičenja, koje je u tom formatu trajalo sve do proleća 1991. I u novijoj istoriji Partizana, ova utakmica zaslužuje da se nađe među najboljih deset utakmica, i po kvalitetu, i po atmosferi i po broju golova.

Skoro tri decenije su protekle od te legendarne utakmice. Mnogo toga se desilo u životu svakog od nas. Novi događaji smenjuju stare, zaboravio sam sigurno nečije ime, lik, fizionomiju. Ali i danas se savršeno sećam šta sam na sebi imao tog 10.maja 1989, kojim putem sam došao na stadion, kako je izgledala ulaznica, kako su pali golovi, odakle sam gledao meč. Za svakog od nas, prisutnih na Topčiderskom brdu tog popodneva, ta utakmica je značila više od puke pobede i osvojenog trofeja. Bio je to pravi praznik, u najčistijem značenju te reči. A praznici i svečani dani se nikad ne zaboravljaju.

izvor: crnobelanostalgija.com

***



za snimak sa dodelom pehara zaslužni: Petar & Zdravoumaritni