15. Marčelo, Nensi, Šljuka i Billain - RESET

Sedmi singl s albuma "Nojeva varka".

Tekst: Marko Šelić Marčelo
Muzika: Adis Kutkut Billain
Aranžmani: Adis Kutkut Billain, Nevena Glibetić Nensi i Aleksandar Jovanović Šljuka
Oud: Aleksandar Jovanović Šljuka
Snimanje: Janko Maraš, studio DIGIMEDIA
Miks: Adis Kutkut Billain
Master: Goran Antović
Režija/kreativna direkcija: Nemanja Maraš i Marko Šelić Marčelo
Kamera, fotografije, montaža: Nemanja Maraš
Asistent: Aleksandar Milošević
FX: Milan Subotić Igla
Majka: Aleksandra Caka Pleskonjić
Beba: Luka

HVALA za snimke: Octagon Videos, Maja Nikolić i TV N1, TV Nova S, Nikola Krstić, Lokalni front.

RESET

(Uvod: jul 2020; Jelena Zorić izveštava s protesta.)

(Nensi)
„Strašne slike silaze
u srce, da ga smrznu.
Ne idi, sine. Šta ću ja
ako mi te uzmu?
Ako tebe nemam,
sloboda zar peva?
Ako tebe nemam,
šta će mi zemlja?
Zar je ona vredna
da tebe mi nema?

Ova nije.
Dođi kući, sine.”

1. strofa (Marčelo):
„Ti ne znaš kako je, sine. Isprekidanim dahom
sedim pred ekranom što svetli, a puni sobu mrakom.
I s dušom na rukama pojačavam ton sa strahom
da u masi prepoznaću glas tvoj. Znam da si tamo.
Ne znaš kako je meni, kilometrima daleko.
Kroz prozor ćuti noć, nebo je tiho i vedro.
Ti misliš da je vredno, al’ ne dešava se ništa.
Ova zemlja spava. I guta naiskap
svu nadu, sve dobro upija, drobi u drobu
i otiče i modri kô leš, skučen u grobu.
Sanduk neće pući. Pravljen je tries leta.
Raka nije tesna. Kopana je tries leta.
Ovde zore nema. Zašto glumiš pevca?
Koga ti to budiš? Zbog čega, posle svega,
da vas osakati pendrek? Evo, gledam i jecam.
Biju ove momke na klupi… pa čija su to deca?
Pusti priču ’majka zemlja’. Majke od krvi i mesa
ovo gledaju i premiru, i krik im cepa nepca.
Zašto uvek vi? Koga opet branite?
Narod što će reći da ste izdajice plaćene?
Dve hiljade sedamnaeste drugarici ti razbili glavu.
Urgentni. Ušivanje. Za koju bre pravdu,
za koju čast i slavu, za koje to vrline
vi jurišate na štitove? Zar je vredno, sine?
Sve će to narod izblatiti. Već sutra, tema nebitna.
I to što te nema biće jedno više ’jbg’.
A tvoja zemlja ostaće kô nadgrobna bista,
da ti se ruga time što je ista.

Pusti.”

Refren (Šljuka):
„Dođi kući, sine.”

2. strofa (Marčelo):
Čujem te. Znam šta osećaš i misliš.
Al’ ja više ne mogu da glumatam da sam cinik.
Strepiš da je ovo zalud. I ne mogu da te krivim.
Ali veruj: posle mnogo vremena, osećam se živim.
Drugara su mi tukli. Drugog prebili, pa priveli.
Al’ idem večeras opet, i dižem čašu za „živeli”.
Ovo se mora. I pre ili posle,
doći će do zore, premda jošte mrkla noć je.
Pitaš se zašto i otkud mi volje
da umislim opet kako svi zaslužujemo bolje.
Razlog skoro banalan, nikakav epski rasplet.
Da nađem ga, nisam morao dalje od svoje zgrade.
Tri sprata ispod, raste jedno malo dete.
Raste iz lešine nekada ponosne zemlje.
Kako ću ikad da ga pogledam u oči
ako sad ćutim na ovo, i na sve što će doći?

Ne može. Ne dam. Ove bitke nisu tuđe.
Ne zovi kući, jer ja sam već kod kuće:
ovo je moja zemlja. Idem uz ljude.
Uz kičme. Uz duše. Uz pluća što bukte.
Ovde se disanje nauči težim putem:
udahni i ne puštaj. Pa makar drugi puste.
Sve što sam pisao ikad ne vredi ništa
ako sad nisam na ulici, gde dostojanstvo blista.
Zora je vredna. Ne brini za pevca.
Pevac trči i onda kad mu glavu odseku.
On se poslednji preda, počasni krug da ga pamte:
On slavi život čak i dok svoj trk mrtvim očima gleda.

Zbog tebe. Zbog svih koje volim.
Zbog godina što dolaze i zbog onih prošlih.
Za ono dole dete i svačije dete,
da ih ne bude sram kada nas se sete.

Vreme je.
Vostani, vreme je.

Refren 2 (Marčelo):
Ne dam im juče. Stojim, i ne dam ga.
Ne dam im sutra. Stojim, i ne dam ga.
Ni nadu, ni dobro, tu sam da ne predam ga.
Ne dam vam ništa. Nikog. I nikada.
Ne dam vam ljude. Stojim, i ne dam da
mrtvim snom spavaju i nestanu bestraga.
Jeste, ja ometam taj slepi, gluvi san.
Vikaću, budiću sve. Stojim i ne dam vam.