Anton Pavlovič Čehov – ČINOVNIKOVA SMRT (Tekst)

Anton Pavlovič Čehov – ČINOVNIKOVA SMRT / Pripovetka iz 1883. majstora kratke priče Čehova koji je smatrao da "pisati treba tako da rečima bude tesno, a mislima široko.“ / Audio-video priča, Tekst, Zanimljivosti / "Činovnikova smrt" je kratka priča Antona Pavloviča Čehova, napisana od 25. do 26. juna 1883. godine i objavljena u časopisu "Fragmenti" (1883, br. 27) koju je potpisao pseudonimom Antoša Čehonte. Rad je uključen u proznu zbirku "Šarene priče", objavljenu 1886. godine u Sankt Peterburgu. Za vreme autorovog života prevedena je na nemački, finski, češki, bugarski...

ČINOVNIKOVA SMRT

Jedne prekrasne večeri, ne manje prekrasni činovnik Ivan Dmitrič Červjakov sedeo je u drugom redu fotelja i gledao kroz dogled Korneviljska zvona. Gledao je i osećao se na vrhuncu blaženstva. Ali odjednom. . . U pripovetkama često nailazimo na to „odjednom”. Pisci su u pravu: život je tako pun iznenađenja! Odjednom-njegovo se lice namršti, oči se upola zaklopiše, disanje se zaustavi. . . on skide dogled s očiju, naže se i. . . a-pći!!!

Kinuo, kao što vidite. Kijati nije zabranjeno nikome i nigde. Kijaju i prosti ljudi, i šefovi policije, a ponekad čak i tajni savetnici. Svi kijaju. Červjakov se nimalo ne zbuni, nego se ubrisa maramicom i kao vaspitan čovek pogleda oko sebe: da slučajno nije koga uznemirio svojim kijanjem! Ali tada se već zbuni, jer vide kako starčić koji je sedeo ispred njega, u prvom redu fotelja, brižljivo otire rukavicom svoju ćelu i vrat i nešto gunđa. A u starčiću prepoznade civilnog generala Brižalova, koji je služio u ministarstvu saobraćaja.

„Poprskao sam ga!” pomisli Červjakov. „Nije moj starešina, tuđ je, ali ipak nije zgodno. Treba se izviniti.”

Červjakov se nakašlja, naže se gornjim delom tela napred i šanu generalu na uvo:

– Izvinite, vaše prevashodstvo, ja sam vas isprskao. . . ja sam nehotično. . .

– Ništa, ništa. . .

– Tako vam boga, oprostite. Ja. . . ja nisam hteo.

– Ah, sedite, molim vas. Pustite me da slušam!

Červjakov se zbuni, glupo se osmehnu i poče gledati na pozornicu. Gleda, ali blaženstva više ne oseća. Poče ga mučiti nespokojstvo. Za vreme odmora on se približi Brižalovu, pođe uporedo s njim i savladavši plašljivost, promrmlja:

– Ja sam vas isprskao, vaše prevashodstvo. . . Oprostite. . . Ja. . . nisam namerno. . .

– Ah, koješta. . . Ja sam već zaboravio, a vi sve o tome! – reče general, a donja mu usna zadrhta od nestrpljenja.

„Zaboravio, a u očima mu pizma”, pomisli Červjakov i podozrivo pogleda na generala. „Neće ni da govori. Trebalo bi mu objasniti da ja to nikako nisam hteo. . . da je to prirodni zakon, inače će pomisliti da sam hteo pljunuti. Sad ne misli, ali će posle pomisliti.”

Došavši kući, Červjakov ispriča ženi o svojoj nezgodi. Žena je, kako mu se učinilo, suviše lakomisleno gledala na taj događaj; ona se prvo uplaši, ali se, čuvši da Brižalov „nije naš”, umiri.

– Pa ipak otidi i izvini se. . . - reče ona. – Misliće kako ne umeš da se ponašaš u društvu!

– U tom baš i jeste stvar! Ja sam se izvinjavao, a on nekako čudno. . . nijedne čestite reči da kaže. Ali nije bilo ni vremena za razgovor.

Sutradan Červjakov obuče nov mundir, podšiša se i pođe Brižalovu da se objasni. Ušavši u generalovu sobu za primanje, on ugleda mnogo molilaca, a među moliocima i samog generala, koji je već primio molbe. Saslušavši nekolicinu, general upravi pogled na Červjakova.

– Sinoć u „Arkadiji”, ako se vaše prevashodstvo seća – poče raportirati činovnik – ja sam kinuo i. . . nehotice vas poprskao. . . Opros. . .

– Koješta. . . Važna stvar! Šta ste vi želeli? – obrati se general sledećem moliocu.

„Neće da govori!" – pomisli Červjakov, prebledevši. „Dakle, ljuti se. . . Ne, to ne može tako ostati. . . Objasniću mu. . ."

Kad general završi razgovor s poslednjim moliocem i pođe u unutrašnja odeljenja, Červjakov koraknu za njim i zamrmlja:

– Vaše prevashodstvo! To što se usuđujem da uznemirim vaše prevashodstvo, ja činim, mogu reći, jedino iz osećanja kajanja! Nije namerno, sami izvolite videti!

General napravi kiselo lice i odmahnu rukom.

– Pa vi se prosto podsmevate, milostivi gospodine – reče on i iščezne iza vrata.
. . .
(Tekst cele priče: https://balasevic.in.rs/anton-pavlovi... )

1883.

Anton Pavlovič Čehov

Prevod: Dragoslav Ilić

Video i audio obrada: Bistrooki tim, 11. 11. 2025.
   / @bistrookikutak  
Naši sajtovi: https://balasevic.in.rs/ i https://antologija.in.rs/
Facebook:   / bistrooki.kutak  
Instagram:   / bistrooki.kutak  
X (Twitter):   / rimovanje  
Zabranjeno je preuzimanje audio i video snimaka sa našeg kanala i postavljanje na druge YouTube kanale, facebook / instagram, X, TikTok i ostale društvene mreže, internet portale i uopšte reupload naših video i audio klipova. Ispoštujte nečiji trud, podelite link videa, nije teško biti fin :)