Sultanija Mahidevran – Prva žena koju je Sulejman zaista voleo

Na prašnjavim, kaldrmisanim ulicama Burse, u zimu hiljadu petsto pedeset i pete godine, kada je hladan vetar prodirao do kostiju, jedna usamljena žena, umotana u crni, izbledeli čador, žurila je prema pijaci. U ruci je stezala jednostavnu pletenu korpu u kojoj se nisu skrivale kutijice pune zlata, svile ili dragog kamenja, već njene poslednje, beznačajne drangulije koje su se još mogle prodati. Trgovci pored kojih je prolazila nisu podizali svoje turbane, prolaznici se nisu s poštovanjem sklanjali u stranu, a pijačne prodavačice su šaputale podrugljive primedbe iza njenih leđa. Niko, ali baš niko nije slutio da je ova žena slomljenog lica, izbrazdanog dubokim borama i drhtavih ruku, nekada bila slavljena gospodarica najmoćnijeg carstva na svetu. Ona je bila ta za čiji su se jedini pogled nadmetale stotine slugu, pred čije su noge donosili blaga sveta, i čiji je miris sam sultan Sulejman Zakonodavac, gospodar sveta, nazivao najlepšim, najopojnijim darom proleća. Ona je bila Mahidevran. Ime koje je značilo lepotu i sreću, sada je postalo sinonim za bol i gubitak. Stranice istorijskih knjiga je često nepravedno pamte samo kao ljubomornu, skrajnutu suprugu, kao senku sultanije Hurem, ali njena sudbina je bila mnogo više od toga: ljudska drama dostojna grčke tragedije. Ona je bila žena koja je od sudbine dobila sve, da bi joj život potom na najsuroviji mogući način, deo po deo, polako i metodično oduzeo sve za šta je ikada disala. Njena priča nije samo hronika haremskog rivalstva, već potresna kalvarija jedne majke, vernog saputnika i preživelog, koja je bila primorana da gleda kako njena velika ljubav postaje dželat njenog sina.