Šta se Dešava u Organizmu Kada Pijemo Pivo

Pivo je jedno od najstarijih[1][2][3] i najčešće konzumiranih[4] alkoholnih pića na svijetu i treće najpopularnije piće poslije vode i čaja.[5] Pivo nastaje vrenjem žitarica, najčešće od ječmenog slada, ali i od pšenice, kukuruza i pirinča. Kroz postupaka varenja, fermentacijom skrobnih šećera u neprevrelom alkoholu nastaje etanol i karbonizacija što daje pivo.[6] Ubraja se u slabija alkoholna pića, sa 3 — 13% alkohola. Jedno od najstarijih pića koje se koristilo još u starom Egiptu.[7][8][9] Danas je veoma zastupljeno u celom svetu.[10]

Kod većine piva ukus dolazi od hmelja, koji daje gorčinu i deluje kao prirodni konzervans. Ponekad se dodaju i druge arome kao što je bilje ili voće. Proces fermentacije uzrokuje prirodni karbonacioni efekat, mada taj ugljen-dioksid obično biva uklonjen tokom obrade, i zamenjuje se prisilnom karbonizacijom.[11] Neki od prvih poznatih spisa čovečanstva odnose se na proizvodnju i distribuciju piva: Hamurabijev zakonik sadrži zakone kojima se reguliše pivo i pivski saloni,[12] i „Himna Ninkasiju“, molitva mesopotamskoj boginji piva, je služila kao molitva i kao metod pamćenja recepta za pivo u kulturi sa malo pismenih ljudi.[13][14]

Pivo se prodaje u bocama i limenkama; ono isto tako može da bude dostupno kao točeno pivo, posebno u kafanama i barovima. Industrija piva je globalni biznis, u kome posluje nekoliko dominantnih multinacionalnih kompanija i hiljade manjih proizvođača u rasponu od mikropivara do regionalnih pivara. Jačina piva je obično oko 4% do 6% alkohola po zapremini, mada može da varira između 0,5% i 20%, pri čemu neke pivare prave vrste sa 40% i više.[15] Pivo je deo nacionalne kulture mnogih naroda i vezuje se za društvene tradicije kao što su pivski festivali, kao i bogata pabska kultura.

Tokom 1985. ekipa Nacionalnog škotskog muzeja iz Edinburga iskopala je u Rimu, na jednom od Hebridskih ostrva, posudu od terakote iz neolitskog doba s nepoznatim sastojcima. Analizom tog nalaza dobijen je napitak za pivo koje se pravilo od zobi, ječma, meda i paprati.

Ovo piće, za koje mnogi tvrde da je zapravo jelo, koristilo se već u praistorijskom razdoblju. Proizvodili su ga i Kelti, Germani, Sloveni i Skiti. Tada se pravilo iz ječma, pšenice, zobi i heljde, a mnogi stari narodi su dodavali i začine: mirođiju i med. Današnji glavni sastojak hmelj počeo je da se koristi tek u 13. veku. Pivopijska središta u starom veku bila su u Jermeniji, Mesopotamiji i Egiptu. Iz tih područja pivo su posle preuzeli Grci i Rimljani.

Prema starim iskopinama i zapisima arheolozi su utvrdili da su stari Vavilonci proizvodili pivo u domaćinstvu još 7.000 godina p. n. e. Imali su 16 sorti piva, a za vrenje su koristili ječmeni šećer i pšenicu. I u sumersko-vavilonskom epu o Gilgamešu se pominje pivo.[16] Odavde se prenela proizvodnja piva u stari Egipat, Persiju, Grčku i druge zemlje. Egipćani su znali da prave pivo već 2.000 godina p. n. e. Artefakti pronađeni u grobnicama pokazuju da je u starom Egiptu proizvodnja piva bila ne samo dobro razvijena, već i komercijalizovana. Najstarija slika koja prikazuje ljude kako piju pivo potiče baš iz Egipta, 3.400 godina p. n. e.[16] Grci su, primajući civilizaciju od Egipćana, naučili i veštinu proizvodnje piva, a za njima i Rimljani i onda ostale evropske zemlje. Na evropski kontinent pivo je preneto dolaskom keltskih plemena iz Azije, negde oko 1.000 godina p. n. e. U tim vremenima pivo je pravljeno iz šećera, ali bez hmelja, tako da je dobijen proizvod bio vrlo kiseo. Tada su u pivo dodavane različite trave - pelin, lupin glog, šafran i dr. Primena hmelja predstavlja važno otkriće i čini osnovu savremene tehnologije piva. Hmelj se prvi put počeo koristiti u Novogorodskoj Rusiji. Reč pivo (bira, bier, ber, bicre) nastala je u manastirima negde između šestog i sedmog veka, u vreme kad se pivu pri varenju počeo dodavati hmelj. U srednjem veku proizvodnjom piva bavili su se kaluđeri. Kaluđeri su bili prvi koji su pivu pridodali hmelj - iz „medicinskih“ razloga, a i radi boljeg konzerviranja. Ono je proglašeno „hrišćanskim lekovitim napitkom“, da bi se uključilo u kaluđersku hranu, a smelo se piti i u dane posta. Nema podataka da se pivo proizvodilo u pravoslavnim manastirima.