Šefica je rekla siromašnom ocu “Ima samo jedan krevet” a on je rekao “Možda ima mjesta za nas oboje”

Šefica je rekla siromašnom ocu “Ima samo jedan krevet”, a on je rekao “Možda ima mjesta za nas oboje”

Miloš je stajao ispred hotela „Kristal", držeći dve male torbe u drhtavim rukama, dok su mu iza leđa stajale Jelena i Ana – njegove šestogodišnje blizankinje, sa uplašenim očima koje su gledale ogromnu zgradu kao da je to dvorac iz bajke. Nije znao da mu je sudbina pripremila nešto što će zauvek promeniti njihove živote te jesenje večeri. Bio je hladan oktobar, a vettar je nosio miris kiše i svežeg hleba iz obližnje pekare. Miloš je progutao knedlu u grlu. Imao je tek trideset godina, ali su ga poslednje dve godine ostarile kao da je prošao kroz rat. Njegova supruga Milica umrla je u saobraćajnoj nesreći, ostavivši ga samog sa dvoje dece i dugovima koji su rasli kao gljive posle kiše. Radio je kao vozač autobusa, zarađujući jedva dovoljno da ishrani devojčice. Stan im je bio vlažan i hladan, a grejanje previše skupo. Zato je odlučio – potrošiće sve što ima, poslednji novac sa računa, na jednu noć u toplom hotelu gde će njegove princeze napokon spavati u mekim krevetima i gde neće morati da se pokrivaju sa tri ćebeta da se zagreju. Jedna noć. Samo jedna noć da se osećaju kao da im je život normalan.
Dragi prijatelji, ako imate šezdeset pet godina ili više, znate koliko je život postao težak i koliko smo puta morali da se borimo za svoju porodicu. Ova priča je za vas – o ocu, o borbi, o ljubavi koja dolazi kada najmanje očekujemo. Ako vas dirnula, molim vas, pritisnite dugme za pretplatu i lajkujte video – to mi mnogo znači da nastavim da delim ovakve priče. I napišite u komentarima odakle gledate – da znam da nismo sami u ovoj borbi! A sada, nastavimo sa pričom o Milošu i njegovoj sudbonosnoj noći.
Kada je ušao kroz staklena vrata hotela, osećao se kao da je ušao u drugi svet. Pod od mermera sjao se pod svetlima lustera, a u vazama je stajalo cveće čiji miris je bio toliko lep da je Ana povukla oca za rukav i šapnula: „Tata, ovde miriše kao kod bake u bašti." Jelena je samo zurila u sve strane, držeći se čvrsto za očevu ruku. Miloš je prišao recepciji sa nervozom koja mu je stezala stomak. Iza šaltera je stajala žena koja ga je gledala sa visine – doslovce i simbolično. Bila je to Vesna Marković, šefica hotela, žena od četrdeset godina čiji je izgled odavao striktnost i eleganciju. Nosila je tamno plavi kostim, kosa joj je bila savršeno počešljana u punđu, a naočare su joj davale izgled profesorke koja ne trpi nesavesnost. Njeno lice je bilo bez osmeha.
„Dobar veče," reče Miloš tiho, pokušavajući da zvuči sigurno. „Rezervisao sam sobu za večeras. Na ime Miloš Jovanović."
Vesna je pogledala u računar, kucajući dugačkim noktima po tastaturi. Miloš je primetio da nosi skupu zlatnu narukvicu. Sve u njoj je govorilo o uspehu, o životu koji je daleko od njegovog. Činilo se da stanuje u drugoj galaksiji.